Zaključivanje

Zaključivanje je oblik mišljenja u kome se dovode u vezu sudovi tako da se iz jednog ili više prethodnih sudova izvede jedan novi sud. Novi izvedeni sud se naziva zaključak i to je jedan od osnovnih misaonih oblika. Pored zaključka, u osnovne misaone oblike (logičke forme) se ubrajaju pojam i sud. Međutim, pojmovi i sudovi jesu elementi mišljenja, ali proizvoljno nizanje pojmova ili sudova se ne može nazvati logičkim mišljenjem. Logički ispravno mišljenje pretpostavlja povezivanje sudova, i to takvo povezivanje koje vodi izvesnom novom saznanju, odnosno izvesnoj novoj tvrdnji koja proističe iz onog što se tvrdilo u početku.^[1]

Pojmovi i sudovi su sastavni elementi zaključivanja. Sudovi od kojih se u zaključivanju polazi i koji služe kao razlozi zovu se premisama. Rezultat zaključivanja je zaključak.

Primeri zaključivanja:

Vuna je rđav provodnik toplote. Prema tome, zimi treba nositi vunenu odeću.
Učenici treće godine su marljivi. Učenik NN je učenik treće godine. Prema tome, učenik NN je marljiv.

Katkad do zaključka se može doći neposredno iz jedne jedine premise, kao u prvom navedenom primeru, i takvo zaključivanje se naziva direktno ili neposredno. Druga osnovna grupa zaključivanja je indirektno ili posredno zaključivanje gde su potrebne bar dve premise da bi se jedni pojmovi povezali s drugim, posredstvom trećih koji u zaključku iščezavaju. U drugom primeru, pojam koji je iščezao je „učenici/učenik treće godine“, jer se pojavljuje u premisama, ali ne i samom zaključku.

Neposredno zaključivanje

Pod neposrednim zaključivanjem se mogu podrazumevati dve vrlo različite stvari:

zaključivanje koje se obavlja putem intuicije i
zaključivanje koje se obavlja logičkim putem u skladu sa izvesnim pravilima.

Intuicija

Logika se ne može baviti prvom vrstom zaključivanja, zaključivanja putem intuicije. Intuitivno razmišljanje je umnogome alogično, jer nema logičke osnove, a uglavnom se ne obavlja uz kontrolu logičkih pravila i principa. Većina premisa se podrazumeva, nisu jasno formnulisane, a sukcesivne misaone operacije nisu jasno raščlanjene, posebno u složenijim problemima. Pa ipak, intuicija ima veliku ulogu u svakodnevnom životu ili u procesu naučnog istraživanja. Na primer, sposobni matematičar je ponekad u stanju da odmah sagleda rešenje nekog problema, bez pismene postavke problema. Takođe, ukoliko se osoba nađe u novoj sredini, zahvaljujući intuiciji, uglavnom može odmah spoznati kakav je odnos drugih ljudi prema njoj. Prema tome, kod ove vrste zaključivanja se preskaču mnogi koraci i faze kroz koje treba proći u strogo kontrolovanom rezovanju. Time se dobija na brzini i to je njegova velika prednost.

S druge strane, intuitivno saznanje je uvek do izvesne mere problamatično i mora se proveravati logičkim razmišljanjem. Čak vrlo često ima malu ili nikakvu saznajnu vrednost jer nije zasnovano na prethodnom iskustvu, već je vođeno sopstvenim željama, interesima, potrebama ili temperamentom.

Logika se može baviti jedino neposrednim zaključivanjem druge vrste, jer se samo kod njega može imati jasan pregled operacija i odnosa sudova. Osnovna razlika u posrednom i neposrednom zaključivanju je u broju premisa. U posrednom zaključivanju ima veći broj premisa, samim tim i pojmova, a pojedini od njih se ne pojavljuju u zaključku, već je njihova uloga bila posredna, da poveže dva suda koje vode izvesnom novom saznanju. Za razliku od njega, u zaključku nastalom neposrednim zaključivanjem se pojavljuju svi pojmovi kao i u premisi, samo što im se uglavnom menja formulacija, kvalitet spone, obim, ili raspored.

Zaključivanje po opoziciji

Neposredno zaključivanje po opoziciji se vrši isključivo sa predikativnim sudovima i može dovesti do promene kvaliteta ili kvantiteta suda, odnosno stupnja opštosti ili do toga da tvrdnja može postati negiranje ili obratno. Postoje:

univerzalno-afirmativni sudovi, na primer Svi ljudi su dobri.
partikularno-afirmativni, na primer Neki ljudi su dobri.
univerzalno-negativni, na primer Nijedan čovek nije dobar.
partikularno-negativni, na primer Neki ljudi nisu dobri.

Logički odnosi među tim sudovima mogu biti:

suprotnost (kontrarnost), npr. 1 i 3
protivrečnost (kontradiktornost), npr. 1 i 4
poređenje (sub-alternacija) 1 i 2
podsuprotnost (sub-kontrarnost) 2 i 4

Odnosi među predikativnim sudovima se mogu vizuelno prikazati pomoću logičkog kvadrata.

Posredno zaključivanje

Posredno zaključivanje je zaključivanje kod kojeg se u premisama pojavljuju jedan ili više pojmova koji imaju svrhu da povežu pojmove koji se nalaze u zaključku. Postoji tri osnovne kategorije posrednog zaključivanja: zaključivanje po analogiji,^[2]^[3] zaključivanje po indukciji^[4] i zaključivanje po dedukciji.^[5]

Osnovna razlika između ova tri zaključivanja je u posredničkoj ulozi, u početnoj osnovi, kao i u problematičnoj vrednosti. Ove osnovne razlike prikazane su sledećom tabelom:

Razlike	Analogija	Indukcija	Dedukcija
Posrednička uloga	Skup svojstava	Skup predmeta
Početna osnova	Jedan predmet	Više predmeta
Problematička vrednost	Postoji	Postoji	Ne postoji
Logički hod	Od posebnog ka posebnom	Od posebnog ka opštem	Od opšteg ka posebnom

Reference

↑ Johnson-Laird, Philip Nicholas; Byrne, Ruth M. J. (1992). Deduction. Erlbaum.
↑ Langacker, Ronald W. (1987). Foundations of Cognitive grammar. Vol. I, Theoretical prerequisites. Stanford: Stanford University Press.
↑ Little, J (2000). „Analogy in Science: Where Do We Go From Here?”. Rhetoric Society Quarterly 30: 69–92. DOI:10.1080/02773940009391170.
↑ Copi, I.M.; Cohen, C.; Flage, D.E. (2006). Essentials of Logic (Second izd.). Upper Saddle River, NJ: Pearson Education. ISBN 978-0-13-238034-8.
↑ „Deductive and Inductive Arguments”, Internet Encyclopedia of Philosophy, »It is worth noting that some dictionaries and texts define "deduction" as reasoning from the general to specific and define "induction" as reasoning from the specific to the general. However, there are many inductive arguments that do not have that form, for example, 'I saw her kiss him, really kiss him, so I'm sure she's having an affair.'«

Literatura

Hacking, Ian (2011). An Introduction to Probability and Inductive Logic. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77501-4.
Jaynes, Edwin Thompson (2003). Probability Theory: The Logic of Science. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-59271-0. Arhivirano iz originala na datum 11. 10. 2004. Pristupljeno 19. 6. 2019.
McKay, David J.C. (2003). Information Theory, Inference, and Learning Algorithms. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-64298-9.
Russell, Stuart J.; Norvig, Peter (2003), Artificial Intelligence: A Modern Approach (2nd izd.), Upper Saddle River, New Jersey: Prentice Hall, ISBN 0-13-790395-2
Tijms, Henk (2004). Understanding Probability. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-70172-3.
Carnap, Rudolf; Jeffrey, Richard C., ur. (1971). Studies in Inductive Logic and Probability. 1. The University of California Press.
Jeffrey, Richard C., ur. (1980). Studies in Inductive Logic and Probability. 2. The University of California Press. ISBN 9780520038264.
Angluin, Dana (1976). An Application of the Theory of Computational Complexity to the Study of Inductive Inference (Ph.D.). University of California at Berkeley.
Angluin, Dana (1980). „Inductive Inference of Formal Languages from Positive Data”. Information and Control 45 (2): 117–135. DOI:10.1016/s0019-9958(80)90285-5.
Angluin, Dana; Smith, Carl H. (septembar 1983). „Inductive Inference: Theory and Methods”. Computing Surveys 15 (3): 237–269. DOI:10.1145/356914.356918.
Gabbay, Dov M.; Hartmann, Stephan; Woods, John, ur. (2009). Inductive Logic. Handbook of the History of Logic. 10. Elsevier.
Goodman, Nelson (1983). Fact, Fiction, and Forecast. Harvard University Press. ISBN 9780674290716.
O'Rourke, P.; Josephson, J., ur. (1997). Automated abduction: Inference to the best explanation. AAAI Press.
Psillos, Stathis (2009). Gabbay, Dov M.; Hartmann, Stephan; Woods, John. ur. An Explorer upon Untrodden Ground: Peirce on Abduction. Handbook of the History of Logic. 10. Elsevier. str. 117–152.
Ray, Oliver (decembar 2005). Hybrid Abductive Inductive Learning (Ph.D.). University of London, Imperial College.
Byrne, Ruth M. J.; Johnson-Laird, P. N. (2009). „"If" and the Problems of Conditional Reasoning”. Trends in Cognitive Sciences 13 (7): 282–287. DOI:10.1016/j.tics.2009.04.003. Arhivirano iz originala na datum 7. 4. 2014. Pristupljeno 9. 8. 2013.
Knauff, Markus; Fangmeier, Thomas; Ruff, Christian C.; Johnson-Laird, P. N. (2003). „Reasoning, Models, and Images: Behavioral Measures and Cortical Activity”. Journal of Cognitive Neuroscience 15 (4): 559–573. DOI:10.1162/089892903321662949. PMID 12803967. Arhivirano iz originala na datum 18. 05. 2015. Pristupljeno 19. 06. 2019.
Johnson-Laird, Philip N. (1995). Gazzaniga, M. S.. ur. Mental Models, Deductive Reasoning, and the Brain. MIT Press. str. 999–1008.
Khemlani, Sangeet; Johnson-Laird, P. N. (2008). „Illusory Inferences about Embedded Disjunctions”. Proceedings of the 30th Annual Conference of the Cognitive Science Society. Washington/DC. str. 2128–2133.
McCloy, Rachel; Byrne, Ruth M. J.; Johnson-Laird, Philip N. (2009). „Understanding Cumulative Risk”. The Quarterly Journal of Experimental Psychology 63 (3): 499–515. DOI:10.1080/17470210903024784. Arhivirano iz originala na datum 18. 5. 2015. Pristupljeno 9. 8. 2013.
Johnson-Laird, Philip N. (1994). „Mental Models and Probabilistic Thinking”. Cognition 50 (1–3): 189–209. DOI:10.1016/0010-0277(94)90028-0. ,
Burns, B. D. (1996). „Meta-Analogical Transfer: Transfer Between Episodes of Analogical Reasoning”. Journal of Experimental Psychology: Learning, Memory, and Cognition 22 (4): 1032–1048. DOI:10.1037/0278-7393.22.4.1032.
Jahn, Georg; Knauff, Markus; Johnson-Laird, P. N. (2007). „Preferred mental models in reasoning about spatial relations”. Memory & Cognition 35 (8): 2075–2087. DOI:10.3758/bf03192939.
Knauff, Markus; Johnson-Laird, P. N. (2002). „Visual imagery can impede reasoning”. Memory & Cognition 30 (3): 363–371. DOI:10.3758/bf03194937.
Waltz, James A.; Knowlton, Barbara J.; Holyoak, Keith J.; Boone, Kyle B.; Mishkin, Fred S.; de Menezes Santos, Marcia; Thomas, Carmen R.; Miller, Bruce L. (mart 1999). „A System for Relational Reasoning in Human Prefrontal Cortex”. Psychological Science 10 (2): 119–125. DOI:10.1111/1467-9280.00118.
Bucciarelli, Monica; Khemlani, Sangeet; Johnson-Laird, P. N. (februar 2008). „The Psychology of Moral Reasoning”. Judgment and Decision Making 3 (2): 121–139.

Spoljašnje veze

Zaključivanje na Wikimedijinoj ostavi

Zaključivanje na stranici PhilPapers
Inference example and definition arhivirano 8. decembra 2019. na sajtu Wayback Machine
Zaključivanje na stranici InPho

Filozofija

Historija

Antička	Budistička • Kineska • Grčka • Indijska
Srednjovjekovna	Hrišćanska • Islamska • Jevrejska
Novovjekovna	Empirizam • Racionalizam
Savremena	Analitička • Kontinentalna