Historiografija Skenderbega

 Nedovršeni članak Historiografija Skenderbega je u začetku. Možete pomoći Wikipediji tako da ga proširite.
Glavni članak: Skenderbeg
Naslovnica „Historija života i djela Skenderbega, epirskog princa.”
Priča o Gjergju Kastriotu zvanom Skënderbe - kralj Albanije, objavljena u Moskvi, 1812. godine, na grčkom.

Historiografija Skenderbega je polje koje se bavi proučavanjem i istraživanjem cjelokupnog korpusa historijskih spisa i istraživanja o liku Skenderbega, uključujući razne izvore, perspektive i pristupe. Pritom, historiografija Skenderbega je kontinuirani napor da se razume, objasni i na sveobuhvatan način protumači život i delo jedne od najpopularnijih i najznačajnijih ličnosti albanske i balkanske historije, tako da istraživanje uključuje sve aspekte života i dela Skenderbega.

Pregled

Skenderbeov lik bio je predmet mnogih historijskih studija i djela u umjetnosti i književnosti, kao i inspiracija mnogih kreacija u drugim oblastima. To je motiv u likovnoj, scenskoj umjetnosti, muzici, poeziji i prozi.

Skenderbeg je uživao veću slavu u zapadnoj Evropi u 16. i 17. veku, kada sa većinom Balkana pod osmanskom vlašću i opsadom Beča (1683), ništa ne bi zahvatilo čitaoce na Zapadu više od priče pune herojskog otpora protiv „Otomanske horde”. [1]

Nesumnjivo je veliki odjek imalo djelo De obsidione Scodrensi Marina Barletija, koje je objavljeno na latinskom jeziku početkom 16. stoljeća (1504), posvećeno herojskoj borbi Albanaca za odbranu Skadra (v. opsada Skadra). Ali delo koje je uzdiglo njegovu figuru historičara i humaniste je "Istorija života i djela Skenderbega"[α 1], koju je objavio na italijanskom jeziku u Rimu, oko 1508/10. Ovo obimno delo dobilo je mnoga pretiska na različitim jezicima i zemljama Evrope. Delo je objavljeno četiri decenije nakon smrti Skenderbega. Barleti je lično doživio tursku invaziju na svoj rodni Skadar, od čega je imao i lično iskustvo, nastanio se u Padovi gde je postao rektor župne crkve Svetog Stefana. Barleti sav svoj rad posvećuje Donferranteu Kastriotu (unuku Skenderbega) i njegovim potomcima. Knjiga je prvi put objavljena na latinskom jeziku. Dela Marina Barletija postala su najvažniji izvor gde su albanski rodoljubi upoznali historiju legendarnog epa 15. veka, kada još nije bilo otkriveno poznato delo Dhimitera Frangua[α 2].[2]

Portret Skenderbega, biografiju iz 1648. godine, napisao je i Franciscus Blancus, katolički biskup rođen u Albaniji. Njegova knjiga Georgius Castriotus, Epirensis vulgo Scannderbegh, Epirotarum Princeps Fortissimus[α 3] objavljena je na latinskom jeziku 1636. godine.

Skenderbegov period ovekovečen je i u drugim historijskim delima junakovih suvremenika. Ludvig Holberg, danski filozof, pisac i historičar, tvrdio je da je Skenderbeg jedan od najvećih generala u historiji. William Temple smatra Skanderbega jednim od sedam najvećih nekrunisanih prinčeva, uz Velizarija, Flavija Aecija, Janka Sibinjanina, Gonsala Fernandesa Kordovkog, Aleksandra Farnesea i Vilema Tihog. Sa druge strane, Volter takođe počinje svoje poglavlje „Zauzimanje Konstantinopolja” frazom :

Da su se grčki carevi ponašali kao Skenderbeg, Istočno carstvo bi još uvijek moglo biti očuvano.

Godine 1812, stanoviti Eugjen Vulgari je na grčkom objavio u Moskvi delo pod naslovom „Historia Đurđa Kastriota zvanog Skenderbega, kralja Albanije”[α 4]. Godine 1855. Camille Paganel, inspiriran ratnim zločinima, napisao je Histoire de Scanderbeg.[α 5]

Lik Skenderbega je privukao pažnju ne samo historičara, već i pisaca. Mnoga književna djela u različitim žanrovima i vrstama napisali su autori iz različitih zemalja i historijskih epoha. Prve kreacije posvećene Skenderbegu su dvije latinske pjesme italijanskih autora, prijatelja Marina Barletija, koji ih je postavio na čelo prvog izdanja svog djela o junaku. Nakon ovih stvaralaštva u 16. veku sledi niz drugih pesničkih ostvarenja, među kojima su najpopularniji soneti renesansnih pesnika, poput Francuza P. Ronsara (1576), koji veliča podvige Skenderbega i Engleza E. Spensera (1596), koji Skenderbega poredi sa velikanima antike. U umjetničkoj prozi ovog vremena, Skenderbeg se pojavljuje u romanu „Užas Turaka” (1548) Italijana Antonija Possentija. Sećanje na Skenderbegove herojske ratove nastavilo je da odzvanja u književnim delima 17. veka. Iz tog vremena potiče pesma „Skenderbeida” (Rim 1623) poznate italijanske pjesnikinje Margerite Saroki[α 6], koja je Skenderbega prikazala kao pravog heroja i plemenitog viteza. Moralne kvalitete Skenderbega kao ratnika su u svojim delima uzdizali i Nijemac Jakob Kokert („Hvalisava pesma”, 1643) i Francuz Jean Bysier[α 7] (pesma „Skenderbej”, 1658). Dramski pisci su takođe dovedeni do lika Skenderbega u ovo doba. Čuveni engleski pisac Kristofer Marlou napisao je delo „Istinita priča o Gjergju Kastriotu”[α 8]. Njegov put su pratili dramski pisci iz nekoliko evropskih zemalja (kao što su: Španija, Italija, Francuska, Švedska, Poljska, Grčka itd.) čiju je maštu privukao Skenderbegov bogat život. Komponovan je niz drama, tragedija i libreta za opere i balete. Veliki španski pisac Lope de Vega napisao je delo „Princ Skenderbeg”[α 9], koje spada u tip „čuvenih komedija”, koje su proučavali i drugi dramaturzi. U 17. veku, lik Skenderbega dao je temu dvojici prozaista: francuskom Irbenu Ševrou [α 10] (Scanderbeg, Pariz 1644) i anonimnom ruskom piscu („Priče o Skenderbeju, albanskom knezu“[α 11]).

Sa zamahom narodnooslobodilačkih pokreta koji su izbili u Evropi u 19. vijeku, došlo je do oživljavanja interesovanja za Skenderbegovu ličnost. Kao rezultat toga, objavljeno je niz umetničkih dela: drama „Oslobođenje Grčke”[α 12] (1821) Nemca Karla Zondershauzena, u čijem je središtu lik Skenderbega, drama „Skenderbeg” (1835) od Šveđanina Rudbeka[α 13], „Skenderbeg, herojska pjesma” (1824) nemačkog romantičnog pesnika Friedriha od Nide [α 14]. Otprilike pola veka kasnije, makedonski pesnik Gligor Prličev napisao je stihovnu dramu Скендербег (1861), u kojoj je Skenderbega predstavio kao velikog vođu stopljenog sa narodom. Među rijetkim romanima posvećenim Skenderbegu treba spomenuti: roman Antonija Xonkade[α 15], učesnika Garibaldijevog pokreta, delo koje se ističe izraženim demokratskim duhom koji se pojavljuje u odrazu našeg junaka kao duboko popularnog vođe; „Kapetan janjičara” (1887) Engleza Džejmsa Ludloua{{efn|James Meeker Ludlow (1841-1932), The Captain of the Janizaries[5]; „Kršćanski vitez” poljskog pisca Tomasa Ježa[α 16]. U Francuskoj je Skenderbeg postao junak historijskih drama neoklasicističkog autora Gijom K. Perlyse[α 17] i Rogatian Fore[α 18]. Najpopularnije Skenderbegovo delo u svjetskoj književnosti je istoimena pesma Henrija Longfeloua (1873). Majstorski prevod Fana Nolija učinio ga je najpoznatijim delom stranog autora o Skenderbegu za Albance.

Skenderbegov lik i njegova dela dugo su se odražavala u djelima slikarstva, skulpture i graviranja u različitim delovima sveta. Većina radova sa umetničkom i historijskom vrednošću daju kao karakteristične osobine poseban profil sa živim očima i orlovskim nosom. Ovo se također može videti na najranijem poznatom portretu galerije Uffizi u Firenci, za koji se smatra da je zasnovan na crtežu koji je napravio direktno iz prirode venecijanski slikar Đentile Belini. Portret prikazuje junaka u starosti, sa sedom kosom, otprilike u vreme kada je krenuo na svoje poslednje putovanje u Italiju (1466). Interesantni su portret 15/16. veka otkriven u Skadru i galerijski portret u zamku Valdburgu (reprodukcija se nalazi u Muzeju Kruja). Rani portret od značaja za celokupnu ikonografiju Skenderbega je prvo izdanje (1508/10.) povijesti spomenutog Marina Barletija. Gravirani portret su takođe uradili nemački majstori kao što su Jerg Broj[α 19] (1533), Jost Aman[α 20], takođe iz 16. veka, koji su albanskom junaku poklonili pozadinu zamka. Drugi nemački slikar Zigmunt Fejerabent[α 21] (1577) štampao je gravuru na Skenderbegu, dok nam je na portretu Tabije Štimera[α 22] (1539-1552) prvi put data predstava herojevog šlema i mača. U 17. stoljeću pa nadalje, portreti Skenderbega nastali su za ilustraciju književnih ili historijskih dela. Francuski slikar N. Auronks je autor portreta objavljenog u Bysherovoj pesmi (1658), slikar Blanshet je autor portreta u reprintu ove pesme (1662), italijanski slikar F. Zuçi (Zucci) je ilustrovao Biemijevu pesmu (1472). Drvorez izradio IB Scott. Slično, objavljivanje Barletijeva dela u Zagrebu (1743) daje nam i drvorez Vajci (Weitzi). Skenderbegovu galeriju svojim radovima obogatili su i drugi slikari kao što su Andrea Bianki, J. Fontana, Domeniko Kusto, A. Oslovski.

Vidi također

Bilješke

  1. ↑ Marin Barleti, Historia de vita et gestis Scanderbegi Epirotarum principis.
  2. ↑ Dhimitër Frangu (1443-1525), poznat i pod italijanskom imenom Demetrio Franco.
  3. ↑ Delo je poznato kao „Apologija Skanderbega” ili punim latinskim naslovom kao Georgius Castriottus Epirensis vulgo Scanderbegh, Epirotarum Princeps fortissimus ac invictissimus suis et Patriae restitutus.
  4. ↑ Grč. Επιτομή της Ιστορίας Γεωργίου του Καστριώτου του Επονομασθέντος Σκεντέρμπεη Βασιλέως της Αλβανίας.
  5. ↑ Fr. Histoire de Scanderbeg, ou Turks et chrétiens au XVe siècle.[3]
  6. ↑ Margherita Sarrocchi (1560-1617). Talijanski naslov pesme je La Scanderbeide.[4]
  7. ↑ Jean Boussiers.
  8. ↑ En. The True History of George Scanderbeg.
  9. ↑ El príncipe Escanderbey, oko 1622.
  10. ↑ Urbain Chevreau (1613-1701).
  11. ↑ Повесть о Скандербеге, княжати Албанском, выложена с польские кроники на руское, Мартинова писма Бельского, 17. vek.
  12. ↑ Philipp Karl Christian Sondershausen (1792-1882), Die Befreiung Griechenlands. Zwei dramatische Gedichte, 1821.
  13. ↑ Thure Gustaf Rudbeck (1806–1876), Skander-Beg, 1837.
  14. ↑ Friedrich Albert Franz Krug von Nidda (1776-1843), Skanderbeg: heroisches Gedicht in zehn Gesängen.
  15. ↑ Antonio Xonkadës?
  16. ↑ Teodor Tomasz Jeż (1824-1915), poznat pod pseudonimom Zygmunt Miłkowski, autor romana Rycerz chrześcijański (1889).
  17. ↑ Guillaume K. Perlyse ?
  18. ↑ Rogatien Faurrès, Scander-Bey, ou Le héros chrétien, 1891.
  19. ↑ Jörg Breu (1475-1537).
  20. ↑ Jost Amman (1539-1591).
  21. ↑ Sigmund Feyerabend (1528-1590).
  22. ↑ Tobias Stimmer (1539-1584).

Izvori

  1. ↑ Hodgkinson 2005 harvnb error: no target: CITEREFHodgkinson2005 (help)
  2. ↑ Minna Skafte Jensen, 2006, A Heroic Tale: Edin Barleti's Scanderbeg between orality and literacy Arhivirano 2011-07-19 na Wayback Machine-u
  3. ↑ (fr) Paganel, Camille (1855). Histoire de Scanderbeg, ou Turks et chrétiens au XVe siècle. 
  4. ↑ (it) Sarrocchi, Margherita (1623). La Scanderbeide. 
  5. ↑ (en) Ludlow, James (1623). The Captain of the Janizaries. 

Literatura

  • Zbornik Odsjeka za Povijesne Znanosti Zavoda za Povijesne i Društvene Znanosti Hrvatske Akademije Znanosti i Umjetnosti. HAZU. 1999. str. 169. »...1456 rođen je princ Gjon Kastrioti, Skenderbegov sin ... Hamza ... pobjegao je kod sultana Mehmeda II 1456 godine...« 
  • Vaughan, Dorothy Margaret (1954-06-01). Europe and the Turk: a pattern of alliances, 1350–1700. AMS Press. str. 62. ISBN 978-0-404-56332-5. Pristupljeno 12. 9. 2012. 
  • Божић, Иван (1979). Немирно Поморје XV века. Београд: Српска књижевна задруга. 
  • Hösch, Peter (1972). The Balkans: a short history from Greek times to the present day, Volume 1972, Part 2. Crane, Russak. str. 96. ISBN 978-0-8448-0072-1. Pristupljeno 4. 4. 2011. 
  • (fr) Studia Albanica. 8. L'Institut. 1971. str. 116. »Dans deux de ces notes Skanderbeg est mentionné par le titre bey (Juvan oglu Iskender bey), et elles ont été datées par H. Inalcik en 1437/8, au contraire, dans la troisième note marginale, datée en mai 1438, Skanderbeg figure sans le titre de bey, tout comme sur le document dresse par le sandjakbey Mustapha.« 
  • Gibb, Sir Hamilton Alexander Rosskeen; Lewis, Bernard; Pellat, Charles; Schacht, Joseph (1973). The Encyclopaedia of Islam. Brill. str. 139. »The son, raised in the pallace as ic-oglani, was according to the procedure of çıkma... granted a timar near the territories of had a timar near his fathers' territories (Yuvan-eli)...« 
  • Setton, Kenneth Meyer; Hazard, Harry Williams; Norman P. (1990). A History of the Crusades: The Impact of the Crusades on Europe. Univ of Wisconsin Press. str. 293. ISBN 978-0-299-10744-4. Pristupljeno 19. 6. 2013. »Kastriota had been sent from Albania as a hostage to the sultan's court and trained at the military academy of Enderum in Adrianople« 
  • Jovanović, Gordana (1991). „Starosrpski jezik u dva pisma Đurđa Kastriota Dubrovčanima”. Stanovnistvo slovenskog porijekla u Albaniji. Titograd: Istorijski institut SR Crne Gore. Pristupljeno 20. 12. 2017. 
  • Marković, Savo (2004). „Benediktinska opatija svete Marije Ratačke kod Bara, Acta diplomatica et iuridica”. Croatica Christiana Periodica 28 (53). 
  • Michaelides, Constantine E. (2003). The Aegean crucible: tracing vernacular architecture in post-Byzantine centuries. Delos Press. str. 118. ISBN 978-0-9729723-0-7. Pristupljeno 24. 3. 2012. 
  • Neubecker, Ottfried (1987). The Flags of Albania. The Flag bulletin. 26. Flag Research Center. str. 111. Pristupljeno 20. 7. 2012. »History records that the 15th century Albanian national hero, Skanderbeg (i.e. George Kastriota), had raised the red flag with the black eagle over his ancestral home, the Fortress of Kruje« 
  • Бартл, Петер (1995). Албанци од средњег века до данас. CLIO. 
  • Радонић, Јован (1942). Ђурађ Кастриот Скендербег и Арбанија у XV веку. Споменик Српске краљевске академије. 
  • Шуфрај, Милан (1925). Срби и Арбанаси. 
  • Гарашанин, Милутин (1988). Илири и Албанци. САНУ. 
  • Божић, Иван (1983). Албанија и Арбанаси у XIII, XIV и XV веку. САНУ. 
  • Ivić, Pavle (1987). Zbornik Šeste jugoslovenske onomastičke konferencije: Donji Milanovac, 9–12 oktobra 1985. SANU. Pristupljeno 6. 5. 2017. 
  • Ljubić, Simeon (1875). Listine o odnošajih izmedju južnoga slavenstva i Mletačke Republike: Od godine 1403 do 1409. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti. str. 120. Pristupljeno 6. 5. 2017. 
  • Hodgkinson, Harry (2013). Scanderbeg: From Ottoman Captive to Albanian Hero. I. B. Tauris. ISBN 978-1-85043-941-7. 
  • Jacques, Edwin E. (1994). The Albanians: An Ethnic History. str. 179. 
  • Novak, Viktor (1936). Jugoslovenski istoriski časopis. Jugoslovensko istorisko društvo. Pristupljeno 6. 5. 2017. 
  • Clayer, Nathalie (2007). Aux origines du nationalisme albanais: la naissance d'une nation. Karthala. str. 441. ISBN 978-2-84586-816-8. Pristupljeno 6. 5. 2017. 
  • Bartl, Peter (2009) (de) Bartl, Peter: review of: Schmitt, Oliver Jens, Skanderbeg. Der neue Alexander auf dem Balkan »Erst in der Zeit der „Wiedergeburt“ wurde er wiederentdeckt und zur nationalen Symbolfigur für alle Albaner, ganz gleich, welcher Konfession sie angehörten.« 
  • Ursprung, Daniel Stefan der Große – Krieger, Landespatron und Heiliger Ein mittelalterlicher Fürst als moderne Erinnerungsfigur »In Humanistenkreisen im westlichen Europa zu grossem Ruhm gekommen, war die Erinnerung an ihn im albanischen Sprachraum im 19. Jahrhundert weitgehend verschwunden – erst die Wiederbelebung des Skanderbeg-Mythos durch die albanische Nationalbewegung hat ihn im Verlaufe des 20. Jahrhunderts wieder zur Erinnerungsfigur gemacht.« 
  • Masson, Margaret (1954). The unwritten law in Albania. University Press. 
  • Hodgkinson, Harry (1999) (en). Scanderbeg. Centre for Albanian Studies. ISBN 9781873928134. 
  • İnalcık, Halil. From empire to republic: essays on Ottoman and Turkish social history. Istanbul: Isis Press. ISBN 978-975-428-080-7. OCLC 34985150. Pristupljeno 4. 1. 2012. 
  • Gibbon, Edward (1788), The Analytical review, or History of literature, domestic and foreign, on an enlarged plan, 2, OCLC 444861890 
  • Barleti, Marin (1597) (Spanish), Coronica del esforçado principe y capitan Iorge Castrioto, rey de Epiro, ò Albania, Luis Sanchez, OCLC 20731044 
  • Paganel, Camille (1855) (French), Histoire de Scanderbeg, ou Turks et chrétiens au xve siècle, Paris: Didier, OCLC 562582673 
  • Zhelyazkova, Antonina (2000). Albanian Identities. Pristupljeno 20. 12. 2017. 
  • Schwandner-Sievers, Stephanie; Fischer, Bernd J., ur. (2002). Albanian identities : myth and history (5. [Dr.]. izd.). Bloomington, Ind.: Indiana University Press. ISBN 9780253341891. 
  • Schmitt, Oliver Jens (2001) (German). Das venezianische Albanien (1392–1479). München: R. Oldenbourg Verlag GmbH München. ISBN 978-3-486-56569-0. 
  • Franco, Demetrio (1539). Comentario de le cose de' Turchi, et del S. Georgio Scanderbeg, principe d'Epyr. Altobello Salkato. ISBN 978-99943-1-042-5. 
  • Sedlar, Jean W. (1994). East Central Europe in the Middle Ages, 1000-1500. University of Washington Press. ISBN 978-0-295-97290-9. 
  • Elsie, Robert (2000). A dictionary of Albanian religion, mythology, and folk culture. New York University Press. ISBN 978-0-8147-2214-5. 
  • Noli, Fan S. (1947), George Castrioti Scanderbeg (1405–1468), International Universities Press, OCLC 732882 
  • Шијачки, Душан, ur. (28. 7. 1913). „Џефер касаб - Гроб Скендербега”. Балкански рат у слици и Речи (Београд) 25: 394. Pristupljeno 24. 8. 2018. 
  • Барлети, Мартин (2018). Ђурађ Кастриот Скендербег историја и славна дела кнеза епирског. Нови Сад: Мунгос. ISBN 978-86-80250-12-0.